ЧИЊЕНИЦЕ О ДОНИРАЊУ И ТРАНСПЛАНТАЦИЈИ ОРГАНА

                Донор органа може бити сваки грађанин који није потписао Изјаву о противљењу даривања органа и ткива. Особа која жели да буде донор органа, о тој својој жељи информише чланове своје породице. Донори органа могу бити живи даваоци и лица код којих је наступила мождана смрт. Живи даваоци су најчешће блиски рођаци, који могу да донирају бубрег, део јетре, један од два бубрега, једно од два плућна крила, крв, коштану срж и кост. Живи донори некада могу да донирају органе и лицима за које се медицинским путем утврди да постоји адекватно поклапање. Лица код којих је наступила мождана смрт су особе код којих је наступио неповратан губитак свих можданих функција. Сагласност за даривање органа даје породицa чак и у случају да се особа за животa изјаснила као донатор.
               Особе које не желе да буду донатори органа о тој својој одлуци треба да информишу изабраног лекара као и чланове своје породице. Особе које не желе да буду донори додатно потписују и изјаву о противљењу даривања органа, која се може дати изабраном лекару или овлашћеном лицу у Управи за биомедицину (ул.Пастерова бр.1, Београд).

                Коначну одлуку о даривању органа даје породица лица код којег је наступила мождана смрт. Због тога је важно да свако ко жели да буде донор о тој својој одлуци информише породицу, како би породица поштовала његову вољу и имала је у виду када донесе коначну одлуку о томе да ли ће дати сагласност да се органи дарују и тако спасу животи људи који се налазе на листама чекања за трансплантацију или ће се одлуци преминулог  да буде донатор органа, успротивити. Одлука породице је коначна, а потврђује се писаном изјавом. Предмет даривања могу бити само они органи за које постоји сагласност донатора или чланова његове породице. Ако лице нема ниједног члана породице, процедура реализације потенцијалног даваоца људских органа се обуставља.

                 Даривање органа је анонимно, добровољно и бесплатно. Прималац и/или његова породица не знају ко је даривао орган. Законом је забрањено примаоцу органа давати личне податке донора или његове породице. Такође, забрањено је породици преминулог даваоца давати личне податке примаоца.

                Спасавање живота приоритет је сваког лекара. Само пацијенти код којих су примењене све могуће процедуре и поступци у циљу лечења и спасавања живота, а код којих ове мере не доведу до побољшања стања могу се разматрати за потенцијалне доноре органе.

                Људи не могу да се пробуде из мождане смрти. Мождана смрт није кома. Мождана смрт је трајни и неповратни губитак биолошких функција мозга, а у чијој основи се налази престанак циркулације крви у мозгу. Тим лекара утврђује строго дефинисане медицинске поступке и потврђује дијагностичке процедуре које потврђују да је доток крви у мозак прекинут, а мождане ћелије неповратно оштећене. Сви поступци су дефинисани медицинским стандардима и регулисани законским прописима. Мождана смрт је смрт човека.

                Процес експлантације (узимања) донираних органа обавља се хируршким захватом. Током процедуре тело преминулог третира се пажљиво и достојанствено, а након експлантације се спроводи реконструкција тела преминулог. Сагласност за даривање органа не одлаже сахрану преминулог.

                Материјално стање и друштвени статус нису критеријуми по којима се одређују приоритети за трансплатацију. Да би се трансплантација могла извести, мора постојати поклапање различитих фактора имунолошког система донора и реципијента (примаоца) органа, јер само у тим случајевима трансплантација може бити успешна и довести до излечења реципијента. Поред овог имунолошког поклапања у обзир се узимају и тежина болести реципијента, време проведено на листи чекања, придружене болести реципијента, као и степен угрожености и хитности самог реципијента. Објективност процеса додатно је обезбеђена и чињеницом да поступак утврђивања и потврђивања мождане смрти, експлантације и трансплантације изводе засебни лекарски тимови који некада броје и до 100 људи.

                Трансплантација органа представља једину терапијску опцију када дође до трајног губитка функција одређених органа. Као метода лечења, болесницима којима је неопходна, трансплантација представља једину могућност за излечење.

                Пре него што постане чланица Еуротрансплант (ЕТ) заједнице, Република Србија мора да испуни предуслове из области донирања органа и трансплантације, али у првом реду да повећа број остварених донора. Земље чланице ЕТ морају испунити транспарентне и објективне критеријуме. Приступањем наше земље Еуротранспланту смањила би се висока смртност на листама чекања, дужина чекања на трансплантацију, посебно на трансплантацију бубрега. Од момента приступања Еуротранспланту, потенцијални примаоци органа припадају универзалној листи чекања те организације, која даје приоритет животно угроженим пацијентима, где су деца на врху листе и где су веће шансе да високо сензибилисани пацијенти дочекају трансплантацију због већег броја донора.

Током 2024.године у здравственим установама за даривање људских органа, односно трансплантационим центрима укупно је реализовано 9 донора и обављено је 30 кадаверичних трансплантација органа (18 бубрега, 7 срца и 6 јетре), као и трансплантације 14 рожњача. Такође, број трансплантираних органа са живих даваоца је 27.